Daj mi X, živeću u Srbiji kao kralj

Ovo je stav o kome jako dugo razmišljam, ali ne mogu da ga shvatim.


Bezbroj puta sam čuo nešto poput:

"Eh, da ja imam (neku) platu, živeo bih u Srbiji kao kralj."

Nekad, kontekst ne podrazumeva rad, pa to zvuči malo više poput:

"Eh, da mije (toliko i toliko) para, živeo bih u Srbiji kao car".


Klizajuća skala što bi se reklo, u oba slučaja, nekome je hiljadu evra plate dovoljno, nekom možda deset. Nekome su stotine hiljada dovoljne za kraljevstvo, dok bi neko gradio carstvo sa milionima.

Meni ta carstva i kraljevstva deluju jako ekskluzivno, i to mi se ne sviđa.

U vreme mojih najboljih godina, kada su svetski vršnjaci putovali i učili o drugim kulturama i sredinama, jedna odlika plemstva je bila posedovanje nekog ne-sprksog pasoša. I hrvatska putovnica je bila dovoljna, ali bilo je i onih sa američkim i kanadskim pasošima.

Kad bolje razmislim, nije potpuno ne-srpski pasoš bio neophodan, bilo je i one dece, sama manifestacija roditeljskog patriotizma, koji bi imali srpske pasoše, sa doživotnim nemačkim boravičnim vizanama. Skoro kao građani EU.


Osim ako se plemstvo ne drži plemstva, doći će do mešanja sa plebsom. Devojka upozna momka na fakultetu. Neko od njih dvoje je tu jer se upisao na budžet , čudom radom i ralentom, a neko je tu jer je uplesao na vanrednom roku, rezervisanom za gastarbajtere. Dese se stvari, stvori se ekipa, nastane neki par.

Hajmo sada kao ekipa na neki put, pa s obzirom da veći deo ekipe mora da stoji u redu ispred ambasade, i da plaća takse za vize, je već problem, pa i da nije studentski budžet. Džaba plemićka titula kad samo ti u njoj uživaš, barem se ja tako osećam.


Sad vize možda nisu više problem, ali budžet definitivno jeste. Plemićki budžet vas može odvesti u inostranstvo ili pak na Kopaonik. Mnogi drugari i drugarice, to neće moći ispratiti. Meni je to tužno. Drugo, dosadno je družiti se samo sa snobovima....


Ako stavimo po stranu buržoaske sportove i putovanja po Evropi, ostaje nam onaj svakodnevni život.

To ekskluzivno kraljevstvo ima svoje granice i vanj njih se kroči u srpsku bedu tug i jad. Meni je taj kontrast jeziv, a pri tom, mesto gde živim u Americi, nije nešto preterano drugačije po tom pitanju. Kontrast je izrazit i ovde, možda naočigled i mnogo više, ali druga je vrsta bede i tuge između vašeg malog kraljevstva i Srbije.

Za početak, verujem da svakom prija kada tokom dana sreće vedre i nasmejane ljude. Izvan tih mehura, verujem da je to sve manje i manje slučaj.

Odakle sam došao

Srbija.

Iz Srbije vodim poreklo.

Mnogim ljudima ovo može značiti različite stvari. Velikoj većini, ne znači ništa. Neko ne čuje dobro pa pomisli Sirija, neko pak zamišlja hladno prostranstvo u nekom udaljenom delu rusije.

Mom neposrednom okruženju, "overseas" - odnosno "preko mora",  je uglavom dovoljno.



Meni, ovo znači mnogo toga.

Za početak, lažem. 

Nisam iz Srbije, već iz autonomne pokrajine Beograd. To je ona druga Srbija, jin u jangu, ili obrnuto.

To je ona druga Srbija, gde sam za 26 godina ipak uvek mogao otići u bioskop. Uz malo truda, i na bazen. Bio je zoološki vrt. Pozorišta i muzeji su neko vreme radili, u onom uzrastu kada smatram da su bili neophodni, bili su na dohvat ruke.


Išao sam na koncerte, nepoznatih, nezavisnih bendova. Kada ni u Beogradu nije bilo mnogo stranaca, u dom omladine bi svakog meseca dosao neki bend iz Amerike, iz Svedske. Bilo je prilike da se priča na engleskom, da se uči i vežba. Pre toga bih vukao ljude za rukav na ulici bukvalno ako bih čuo engleski.

Internet je bio relativno pristupačan, nisam imao dvojnika. Malo se kaskalo sa broadbandom, ali i to se dalo rešiti uz vezu u Telekomu. To je neka potpuno druga tema, ali ono što je bitno je, da sam ja, u Beogradu, u nezavisnom distriktu Braće Jerković ipak imao pristup 21. veku, pre dobrog dela one druge Srbije.


Vidite kuda ovo ide... Beograd je, bio i bit će, mehur. Ko u njemu živi, delimično živi u Srbiji.

Meni je za sada dovoljno da pesnički pristupim ovome - kroz anedokte i observacije umesto brojki, mada verovatno nije teško iskopati neki podatak o platama, novim poslovima, ustanovama i sl. i sve ovo naučno potkrepiti.


Elem, živeti u Beogradu je privilegija, ali nije sve tako crno i belo. Beograd dolazi u mnogim bojama, u mnogim ukusima, negde sa jagodom i šlagom, negde baš i ne.

Moja boja je Braće Jerković (čik pokušajte da spelujete ovo na engleskom nekom) , to je ono naselje iz vidimo se u čitulji. Potpuno zaslužuje svoju temu, dovoljno je ovde reći da spada negde u sredinu - nit smrdi nit miriše. Van kruga dvojke je, ali nije trocifreni prevoz, dakle ima i gore.

A šta imamo zajedično mi beogradski snobovi, sa drugom Srbijom?

Koji pojmovi, ideologije, koncepti nas definišu?

Neke delimo sa celim istočnim blokom - komunizam nas je sve definisao, prosečan čovek u Srbiji, ma bilo gde da je, je u najmanju ruku navikao da mu država bude dadilja, da ne pričamo o svemu ostalom što ide uz ovu stavku. Svi i dalje čekaju neka kolektivna rešenja.

Mentalitet nam je užasno složen. Da, i on dolazi u ukusima, ali definitivno imamo zajedničke crte, doduše zajedničke za ceo Balkan.

Istoriju dele dve Srbije, ali ne baš u potpunosti, i u ovom kontekstu, prilično je subjektivno koliko Srbija ima u ovom slučaju. Jedno je sigurno, Beograd je prva, ostale kako se ko snađe na listi...

Hoću da kažem Jugoslovenstvo, ali, kao i država, toga više nema. Osim arhitekture, i po kojeg spomenika, malo toga je zajedičko između dve srbije po ovom osnovu.

Rat - na frontu, daleko od fronta, posledice raspada Jugoslavije se još uvek svuda osećaju. Obe Srbije su bile bombardovane, obe Srbije su patile od posledica katastrofalne politike, sankcija, i svega, svega ostalog što ide uz to. Možda ovako vraćamo Jugoslovenstvo u jednačinu...

Tranzicija, post - komunizam, kako god da se ovo zove, i sve što ide uz to. Nepotizam, korupcija, beda, nepravda, toga ima svuda po Srbiji. Mada nismo baš ni po tome nešto preterano specijalni.

Novak Đoković - obe Srbije obožavaju Noleta. Ja ne nešto preterano. 


Kad sve ovo saberem, oduzmem Novaka Đokovića, Beograd nekako podelim, dobijem rezultat:

Dolazim iz istočno evropske tuge i bede, sa dozom tragedije.

hello world

Imam 30 godina... to se desilo nedavno.

Dobio sam bezuslovnu zelenu kartu uoči tog događaja, više ne moram nikome da se javljam, dostavljam dokaze, plaćam takse.

Uskoro punim i godinu dana na prvom stalnom radnom mestu, ikad.


Četiri godine sam već u Americi, Srbiju joč nisam posetio, a kako stvari stoje, nečto ni ne planiram. Skoro 26 godina, je dosta za jednu takvu zemlju pa makar to bilo i u zlatno doba Jugoslavije, a kamoli onaj period kroz koji sam ja prošao...


Odakle početi, ili, kako nastaviti?

Prvo što mogu reći je, užasno mi je krivo što nisam vodio nekakav dnevnik, beležio misli, tokom raznih faza emigracije i pred-emigracije. Razni događaji i iskustva su uticala na to da promenim mnoge stavove, ali oni glavni, zbog kojih sam otišao, i zbog kojih ostajem su samo još više ucementirani.

Bilo kako bilo, utisaka je dovoljno da napuni knjigu, mozda i par tomova.

Šta radim, kako sam došao, kako sam otišao, gde živim, gde sam živeo... su, za mene barem, prilično filozofska pitanja,  a svako zaslužuje svoju temu.

Možda bi dobro bilo da ovo bude neki uvod, a ostatak jedno po jedno.