Daj mi X, živeću u Srbiji kao kralj

Ovo je stav o kome jako dugo razmišljam, ali ne mogu da ga shvatim.


Bezbroj puta sam čuo nešto poput:

"Eh, da ja imam (neku) platu, živeo bih u Srbiji kao kralj."

Nekad, kontekst ne podrazumeva rad, pa to zvuči malo više poput:

"Eh, da mije (toliko i toliko) para, živeo bih u Srbiji kao car".


Klizajuća skala što bi se reklo, u oba slučaja, nekome je hiljadu evra plate dovoljno, nekom možda deset. Nekome su stotine hiljada dovoljne za kraljevstvo, dok bi neko gradio carstvo sa milionima.

Meni ta carstva i kraljevstva deluju jako ekskluzivno, i to mi se ne sviđa.

U vreme mojih najboljih godina, kada su svetski vršnjaci putovali i učili o drugim kulturama i sredinama, jedna odlika plemstva je bila posedovanje nekog ne-sprksog pasoša. I hrvatska putovnica je bila dovoljna, ali bilo je i onih sa američkim i kanadskim pasošima.

Kad bolje razmislim, nije potpuno ne-srpski pasoš bio neophodan, bilo je i one dece, sama manifestacija roditeljskog patriotizma, koji bi imali srpske pasoše, sa doživotnim nemačkim boravičnim vizanama. Skoro kao građani EU.


Osim ako se plemstvo ne drži plemstva, doći će do mešanja sa plebsom. Devojka upozna momka na fakultetu. Neko od njih dvoje je tu jer se upisao na budžet , čudom radom i ralentom, a neko je tu jer je uplesao na vanrednom roku, rezervisanom za gastarbajtere. Dese se stvari, stvori se ekipa, nastane neki par.

Hajmo sada kao ekipa na neki put, pa s obzirom da veći deo ekipe mora da stoji u redu ispred ambasade, i da plaća takse za vize, je već problem, pa i da nije studentski budžet. Džaba plemićka titula kad samo ti u njoj uživaš, barem se ja tako osećam.


Sad vize možda nisu više problem, ali budžet definitivno jeste. Plemićki budžet vas može odvesti u inostranstvo ili pak na Kopaonik. Mnogi drugari i drugarice, to neće moći ispratiti. Meni je to tužno. Drugo, dosadno je družiti se samo sa snobovima....


Ako stavimo po stranu buržoaske sportove i putovanja po Evropi, ostaje nam onaj svakodnevni život.

To ekskluzivno kraljevstvo ima svoje granice i vanj njih se kroči u srpsku bedu tug i jad. Meni je taj kontrast jeziv, a pri tom, mesto gde živim u Americi, nije nešto preterano drugačije po tom pitanju. Kontrast je izrazit i ovde, možda naočigled i mnogo više, ali druga je vrsta bede i tuge između vašeg malog kraljevstva i Srbije.

Za početak, verujem da svakom prija kada tokom dana sreće vedre i nasmejane ljude. Izvan tih mehura, verujem da je to sve manje i manje slučaj.